Sjede Albanac, Crnogorac, Srbin, Bosanka i Španac ispred kuće.
Kaže Hrvatica: Ulazite, počinje film.
Vunene čarape, kućica u šumi u Portugalu, nedaleko od okeana. Ima nas tridesetak, iz svakog ugla stare Jugoslavije.
Gledamo naš ratni film. Neko leži na šarenom ćilimu iz Tunisa, neko na sofi, ostali se prebijaju po stolicama.
Sledi četvorosatna diskusija nakon filma.
– Branko izvini, ja nisam znao da su postojali protesti protiv Miloševića.
– Albane, oprosti, ja nisam znao su pobili 50 ljudi pored tvog sela.
– Saša izvini, ja sam mislio da je bombardovanje bilo čisto, bez civilnih žrtava.
Moji su poginuli u ratu, kažu da su tvoji krivi.
Pa i moji su poginuli. Rekoše da su ih tvoji pobili.
Ja sa mojim pasošem ne mogu nigde.
Ni ja sa ovim mojim.
Što bi dobra riba za ručak. Kažu da su je sinoć upecali.
Jeste li vi znali da mi Srbi sa Kosova imamo manje prava u Srbiji nego Srbi iz Banja Luke?
Baš mi je žao što je ostalo na nama da se izvinjavamo i ispravljamo nešto što su nasilni ljudi iz naših krajeva uradili.
Ja sam rođena u Sloveniji 5-og oktobra. Guglala sam da vidim sta se desilo u svetu na taj datum, i tek onda sam saznala za 5. Oktobar 2000 godine.
U našoj familiji nam nisu dozvoljavali mješovite veze i brakove. Ponosan sam na ljubavnu pobunu omladine iz naše familije. Skoro svi smo se oženili i udali sa različitim religijama.
Meni su rekli da je Tito bio diktator. Meni su rekli da nije.
Ja sam mojim pasošem ne mogu u Španiju. Bugari koji nisu ni čuli za moju zemlju odlučuju o mojoj vizi za budućnost.
Ja bih samo da gledam utakmicu i da umesto Alije, Sloba i Franja, pričam o napadu Barselone protiv Milana.
Andreja iz Yurisha i transmedija. Miloše, joj što su dobre pljeskavice.
Je li se ovo kod vas zove Pita ili Burek?
– Pita.
– Burek.
Šta ti prvo padne na paměti kad čuješeš reč Jugoslavija?
– Konflikt, kaže Alban iz Prištine.
– Ćevapi, kaže Veronika iz Ljubljane.
-Alban, pogleda u Veroniku, onda pogleda opet u kameru i kaže: Konflikt.
Dijalog je pokret.
Hoćemo li zapijevati Lepu Brenu? Ma pusti malo Zostera.
Ja ne volim pasulj. Ni ja.
Upravo se završio jedan od nalepših događaja koje sam koorganizovao.
Toliko smijeha, plača, pjesme, dobre teorije mira i transformacije konflikta, prepucavanja, ubeđenja da smo samo mi ispaštali, i lupanja glavom u zid.
Skontali smo da ništa ne znamo.
Organizovaćemo ga opet.
Ovako je izgledao poziv i preko 340 ljudi se prijavilo.
Organizovano kod nas u Sende Portugal, zajedno sa Youth Peace Ambassadors Network.
